О фразеологизму "набити се у ћутинце" : Лингвокултуролошки приступ

У раду се с лингвокултуролошког гледишта анализира израз „набити се у ћутинце” (у значењу ’не говорити, нерадо одговарати’), забележен у делу србијанских моравских говора. Главни део рада посвећен је лексеми ћутинци, за коју претпостављам да значи људе-вернике који се држе каквог заједничког кодекса, као дела верског ритуала, по коме је избегавање чина говорења, или ћутање (непроговарање), његов саставни део. Ћутање као пратилац религијског начина живота и обредних радњи, познато још од паганских времена, нашло је места у хришћанском правцу исихазму (гр. £συχία), који се у Србији јавља од средине XIV столећа. Доносе га монаси синаитског реда, склони испосничком и усамљеничком начину живота, који у Моравској Србији подижу и низ манастира. Овај израз је вероватно лингвокултуролошки прежитак тих времена. THE PHRASEOLOGISM „NABITI SE U ĆUTINCE” : Linguocultural approach The paper presents a linguocultural analysis of the phraseologism „nabiti se u ćutince” (meaning ’not speaking, responding reluctantly’), recorded in some Morava speeches in Serbia. The major section of the paper deals with the lexeme ćutinci (verb ćutati). The author presumes that it designates men, believers, who conform to a common code of behavior, as part of a religious ritual, which involves refraining from speaking, or silence (not speaking). The act of not speaking as an accompaniment of a religious way of life and ritual practices, known since the pagan times, also had a place in the Christian tradition of hesychasm (Greek £συχία), which spread in Serbia since the mid-14th century. It was brought by Sinaite monks, inclined to an eremitic and solitary lifestyle, who established a whole series of monasteries in Moravian Serbia. This phraseologism is probably a linguocultural survival from that period